Večernja molitva jedne bake
— Iz arhive Glasnika
Gospodine, usuđujem se uputiti poziv u ovoj svojoj večernjoj molitvi…
Skoro je sedam sati, tek sedam sati, a tako mi je izgledao dugačak današnji dan… Otkad su me doveli u ovaj starački dom, dani mi se čine beskrajno dugi. Sjedim u svojoj fotelji sasvim sama pred tobom, Gospodine, pred malim raspetom koje visi iznad moga kreveta. Tako je teško, Gospodine, što sam tu, ali bez sumnje tako je bolje.
Vidiš, imam dvanaestero djece i puno sam se žrtvovala dok sam ih podizala. Svi su se oni snašli i sada dobro stoje. Čini mi se da sam učinila sve što sam mogla, ali Gospodine, ti vidiš kako godine prolaze, oni se ne okupljaju… Katkad pomislim da su me zaboravili i gotovo nemam nikakvih novosti.
Ah! Da, moj unučič Miško treba rukavice i njegova majka je došla i donijela mi vunu… Znam, Gospodine da su oni svi jako zauzeti, sa svojim malim obiteljima, a ja sam pomalo postala „stara igračka” i bila bi im na teret, ona koja je jedan problem više u kući. Gospodine, danas je nedjelja i nitko mi nije došao… Gospodine, kad bi oni znali koliko ih volim, a tebi to mogu lijepo reći… Sada kad više nisam nikome korisna… Hoćeš li uskoro doći i potražiti me? U isto vrijeme se žurim i bojim.
Čini mi se da sam malo toga u životu učinila da bih zaslužila savršenu radost i vječnu sreću s tobom. Sva djeca koju si mi dao, Gospodine, ona su i tvoja. Ako ti to hoćeš, ne dopusti da se udalje od tebe. Sačuvaj ih u svome Srcu. Ja ti se potpuno predajem i predajem ti svako svoje dijete. Vrijeme koje mi je ostalo želim iskoristiti tako da živim samo za tebe. Ako odlučiš da me zadržiš još koju godinu, Gospodine, mogu li te moliti da moje siromašne molitve budu korisnije? To je uglavnom sve što mogu raditi…
Gospodine, usuđujem se uputiti poziv u ovoj svojoj večernjoj molitvi, tebi i tvojoj Majci da budemo zajedno. Mogli bismo, doista, nas troje provesti skupa ovu večer.