KATE MATUKINA I MILICIJA
— s. Slavica Buljan, FDC – Glasnik
Je li, bona, kako ono bijaše kad tebe zatvoriše zbog moljenja križnog puta
Svi su je zvali Kata Matukina, po njenom ocu Matuki. Ostala je rano udovica, bez djece. Nikome nije bila baba, a svi su je zvali baba. Bila je vrlo pobožna, ne samo u ratnom već i u poratno vrijeme, kako se ono kaže, poslije NOB-e.
Na brdu Markovcu, u šumi, bile su postaje križnog puta. Svaka postaja jedan veliki drveni križ, a na vrhu brda tri velika križa. To je bila mala Kalvarija. Kata Matukina svakog prvog petka predmolila je križni put, a u korizmi svakog petka. S njom su molile žene, listom udovice, koje su NOB-eovci oslobodili muževa na svibanjskom Križnom putu 1945. Bile su, togo moja, sve u crninu odjevene.
Našle se na kavi baba Kata i Kata Matukina, kod babe Kate. Pita nju baba Kata: „Je li, bona, kako ono bijaše kad tebe zatvoriše zbog moljenja križnog puta?“ Kata Matukina se nasmija, pa veli: „Netko me prijavio. I jednog dana dođe po mene milicija, sve s puškama na ramenu. I rekoše: ‘Ideš s nama?’.
Velim ja: ‘A što sam kriva pa da idem s vama?
‘To će narodni sud odrediti što si kriva’, rekoše.
I zatvoriše me. Nisam bila sama, bilo nas je više koji smo čekali na ‘narodni sud’. I izvedoše me pred taj sud. Bijahu dva muškarca i jedna ženska. Prvo pitanje bijaše: Kojem se ti bogu moliš? I zašto zavodiš narod? Odgovorim: ‘Kako bih ja mogla zavoditi narod, vi ste zaveli narod nekom Marxovom i Engelsovom pričom. „Zar ćeš ti nas poučavati tko koga zavodi i koju ideologiju slijedi.“
„Ja ne zavodim nikoga, ja se samo Bogu molim.
‘Ti ne smiješ skupljati žene na molitvu tog križa.’
‘Ja ih ne skupljam, one dođu same.
‘Ti bi mogla imati malo kraći jezik, jer mi smo ovdje vlast. I ovdje se može ući, ali i ne izići.’
Kata Matukina je saslušala njihove kritike i uvrede. I hule na Boga. Još su je jednom pozvali na raspravu. U kancelariji su radile dvije sestre, Štefa i Tonka, Čehinje. Brat im je bio liječnik. Budući da su jedine u tom malom mjestu znale pisati na pisaćem stroju, došli su po njih da rade u sudu. Bijahu katolkinje. Poznavale su Katu Matukinu. Pita sudija Štefu, onako nasamo: „Što ću s ovom ženom? Na koliko vremena da je osudim.“ Činovnica reče: „Manite se Vi te žene. Luda baba hoda po šumi i Bogu se moli. Pustite je kući.“
Štefa je to rekla da spasi Katu Matukinu. Sudija je i sam shvatio da se s babom raspravlja i odluči je pustiti na slobodu. Tako i bijaše. Naravno, prvo su joj dobro zaprijetili, ako bude narušavala ono što je NOB stvorila, te da bi mogla skupo platiti.
„I pustiše me, proglasivši me ludom babom što po šumi hoda i Bogu se moli. I nisu me više zvali na sud.“
„Bila si hrabra Kato Matukina. Opet si hrabro nastavila moliti križni put sa ženama.“, kaže joj baba Kata. „Nisam se ja uplašila. Samo se Boga treba bojati, ako krivo radiš. A ja sam se molila s pobožnim ženama, a bilo ih je koji puta preko pedeset.“, veli Kata Matukina.
Slušali su to unuci babe Kate, ali nisu mnogo toga razumjeli. Pitali su oni svoju babu Katu kasnije. Baba Kata postavila je još nekoliko pitanja. Tek su tada primijetile da im se kava ohladila. Obje su bile udovice pa su se mogle razumjeti. I obje su bile izbjeglice. Kata Matukina je htjela poći, ali baba Kata je zaustavi da malo zameze domaće kobasice. Baba Kata je sačuvala sliku Kate Matukine, te hrabre vjernice i moliteljice u tim teškim poratnim vremenima.