Baba Kata lijepo kuha. Ona radi i dobre kolače, a nadasve pite. „Naučila sam sve od svoje svekrve, Ukrajinke“, kaže ona. „Da, dobre pite radim: maslenicu, krompiraču, gužvaru, jabukovaču, tikvenjaču … Kad bi ja oklagijom razvijala, sve bi brašno letjelo uokolo. Djeca su voljela slatko, pa sam im svake nedjelje priuštila. Dok se misa čitala, ja sam razvijala pitu i s djecom molila krunicu.“ 

„E, baba, ta je pita bila blagoslovljena, čim si je molitvom začinila“, reče joj unuka. Baba će: „Sinko, što se Bogom radi, to je blagoslovljeno. Bilo lagano, bilo teško. A i ja sam imala teškoća. Trebalo je djeci priskrbiti što im treba. Išla sam ja i na pijacu. Tržnica je bila daleko šest kilometara. Na ruke, pa nosi na tržnicu: sira, jaja, kajmaka, putra i cvijeća. Sve bi to prodala pa nabavila namirnica. I odjeće za djecu. Nekad sam kupovala „na staroj robi“, polovno. To ti je bilo kao novo, samo puno jeftinije. Danas postoje dućani s polovnom robom. Koliko je samo bilježnica trebalo i školskog pribora, knjiga. Moj pokojni bi otišao i kupio naramak hlača, one od „vražje kože“, raznih brojeva. Ni jedan broj nije promašio, svaki bi nekome pasao.“ Baba Kata je uvijek imala krasnog cvijeća, osobito gladiola i georgina. To bi na placu jako dobro išlo. Nosila je ona cvijeća i u crkvu, da se oltari nakite. „Baba, tvoje su ruke svete, kad su toliko radile“, reče unuk. „Dijete, sve su ruke svete, ako rade, ako rade ono što je dobro. ‘Tko ne radi, neka i ne jede’, piše u Svetom pismu. Da, imali smo mi Novi zavjet od Franje Zagode. Kad bi dida čitao, uvijek bi ga poljubio. Izgorio je taj Novi zavjet zajedno s kućom. Žao mi je što ga nisam spasila.“ I baba Kata opet ubaci jedno drvo u peć, jer njezina je cirkulacija slaba, pa se mora dobro grijati.

Možeš se pomoliti za svoju obitelj tako da preko molitvenog zida (ako si na mobitelu vidi ispod) pošalješ molitvu na oltar bazilike Srca Isusova koja će u petak biti prikazana na svetoj misi.